“Još jednu priču da ispričam. Poučna je možda. Pozovu mene iz biblioteke za slijepa i slabovidna lica da snimim audio zapis prevoda Kur’ana Časnog. Pola ću čitati ja, pola Tarik Helić rahmetli. Počnem ja snimati i zamolim domaćine da mi daju nešto da pijem usput. “ Hoćeš li čaj, sok, kafu”? “ Imate li štok” pitam ja. Malo se začudiše, ali donesoše mi štok. (To je za one koji ne znaju žestoko alkoholno piće). Dvadesetak dana sam ja išao i snimao, usput cirkao štok, čitao izražajno i ne znam sve kako i završio svoj dio posla. Nakon mene je Tarik rahmetli snimio svoj dio i to je to. Šta se, međutim, dešava. Zovu mene iz biblioteke i kažu mi da je sve što sam ja snimio jednostavno izbrisano, ne postoji, kao da ništa nije ni snimljeno. “ Pa kako to” ljutim se ja”? “ Eto tako” kažu oni, moraćemo ponovo”. I krenem ja iz početka. Počnem opet čitati, ali ne više izražajno, nego počnem slušati šta ja to čitam i počnem plakati. Otvorilo se srce i ne mogu prestati da plačem. Čitam i plačem. I u svakoj riječi nalazim sebe”.
Izudin Bajrović
Izvor: akos.ba
