5. Mart 2019

rusija kina

Pogranični konflikt oko majušnog ostrva na Dalekom istoku mogao je da izazove rat širokih razmera. Kako je ta katastrofa izbegnuta?

Sve je počelo u ranu zoru 2. marta 1969. godine. Prethodnog dana je 300 kineskih vojnika po ledu prešlo zamrznutu reku Usuri, a tog jutra su Kinezi iznenada napali 55 sovjetskih graničara na Damanskom ostrvu. „Oni su iz velike blizine pobili većinu naših ljudi“, seća se Jurij Babanski, general-lajtnant i Heroj Sovjetskog Saveza koji je toga dana preživeo, za razliku od mnogih drugih graničara koji nisu stigli da se zaštite.

Pomoć je pristigla iz susedne karaule. Poručnik Vitalij Bubenjin je neočekivano napao Kineze oklopnim transporterima i primorao ih da se povuku sa ostrva. Ali time sukob nije bio okončan.

Masakr na isturenom položaju

Damansko ostrvo je bilo malo (0,74 kvadratna kilometra) nenaseljeno parče zemlje na reci Usuri čije je korito granica između SSSR-a i Kine. Ostrvce je bilo bliže kineskoj obali. Oko njega je tokom 1960-ih izbio pogranični spor jer po međunarodnom pravu granica treba da prolazi sredinom glavnog toka reke Usuri, ali se Moskva pridržavala sporazuma iz 1860. godine po kome je kineska obala reke služila kao granica, piše Russia Beyond.

Nekoliko nedelja pre otvorenog sukoba Kinezi su počeli da provociraju sovjetske graničare zahtevajući da to ostrvo pripadne Kini. „Tokom 1968. i 1969. oni su često po ledu prilazili blizu ostrva i nosili motke, sekire, a ponekad i puške… Mi smo imali sukoba sa njima, ali samo pesnicama. Tako je bilo do 2. marta“, kaže Babanski.

Dve nedelje kasnije Damansko ostrvo (ili Ženbao, kako ga zovu Kinezi) opet je postalo poprište sukoba. Naime, 15. marta je cela pešadijska divizija napala ostrvo i posle višečasovne žestoke borbe primorala sovjetske vojnike da se povuku. Rusi su se naljutili i dovukli teško artiljerijsko oruđe sa druge obale te su njime uništili neprijatelja. Tako je okončan oružani sukob u kome je izginulo 58 sovjetskih i nekoliko stotina kineskih vojnika.

Šta se zapravo dogodilo?

Tokom 1960-ih su i SSSR i Mao Cedungova Kina tvrdili da se zalažu za socijalizam i da su protivnici kapitalističkog Zapada. Kako se dogodilo da njihovi odnosi toliko degradiraju i da među njima dođe do oružanog sukoba?

Kina je 1950. godine poslala armiju od milion „dobrovoljaca“ da se bore u Korejskom ratu, gde su i Kina i SSSR podržavali Sever. Sovjetski Savez je istovremeno pomagao siromašnoj zemljoradničkoj i prenaseljenoj Kini da gradi svoju tešku industriju. Hiljade sovjetskih stručnjaka su učestvovale u stvaranju čvrste infrastrukture. Međutim, savez crvenih džinova nije dugo trajao.

Posle Staljinove smrti 1953. godine odnosi dveju sila su počeli da se pogoršavaju. Mao Cedung je bio dovoljno ambiciozan da sprovodi sopstvenu politiku, budući da je prezirao novu politiku „mirne koegzistencije“ socijalističkog bloka i Zapada koju je sprovodio Nikita Hruščov. Mao je bio mnogo radikalniji od Hruščova, dejstvovao je agresivno, govorio da su SAD „tigar od papira“ i aludirao na to da se Kina ne boji nuklearnog rata.

„Mao Cedung je pokušavao da iskoristi Staljinovu smrt i oscilacije u sovjetskoj spoljnoj politici kako bi podigao Kinu u rang novog lidera socijalističkog bloka“, objašnjava istoričar Aleksej Bogaturov. Moskvi se to nije dopalo i tako je kinesko-sovjetsko prijateljstvo krenulo silaznom putanjom. Do 1960. godine svi sovjetski stručnjaci su napustili Kinu, a vladajuće partije obeju zemalja su počele žestoko da kritikuju jedna drugu.

Eskalacija

Situacija se toliko pogoršala da je došlo do vojne tenzije između bivših saveznika, jer je Peking izjavio da ne priznaje granice između SSSR-a i Kine koje su povučene u 19. veku. To je uznemirilo sovjetsku vlast tako da je SSSR razmestio trupe u Aziji. Na granici sa Kinom je 1967. godine bilo između 250.000 i 300.000 vojnika.

„Opskrbili smo trupe na istoku najefikasnijim oružjem i pre svega poslali tamo naoružanje i tehniku“, rekao je bivši zamenik načelnika Generalštaba SSSR-a Andrijan Danilevič. „Vlasti su shvatale da su politički i vojni rukovodioci na Zapadu razumniji od kineskih“. To je dokazao i incident na Damanskom ostrvu.

Kina je tada već posedovala nuklearno oružje tako da je oružani konflikt između ovih dveju socijalističkih država mogao za tren oka prerasti u nuklearni rat. Neobično je to što je konflikt trajao par meseci (bez direktnih sukoba, ali sa sporadičnim okršajima na celom ostrvu), a strane su ipak uspele da se primire. Sovjetski premijer Aleksej Kosigin je posetio Peking 11. septembra 1969. On i njegov kolega DŽou Enlaj postigli su sporazum da se oružani incidenti obustave i da obe zemlje počnu pregovore o prekrajanju granica.

Rešenje

Kina i SSSR su do kraja 1980-ih bili u razdoru. Mao Cedung se čak okrenuo Vašingtonu tražeći savez sa „kapitalističkim neprijateljima“, i u tome je daleko otišao. Američki predsednik Ričard Nikson je 1972. posetio Peking posle čega su dve zemlje najavile normalizaciju odnosa i defakto formirale antisovjetski blok u Istočnoj Aziji.

Sovjetska štampa je osula paljbu po kineskim „izdajnicima“, ali, generalno govoreći, Moskva nije bila preterano nezadovoljna jer je imala i drugih problema na međunarodnoj političkoj sceni – imala je raketne krize u Zapadnoj Evropi i rat u Avganistanu, tako da joj je čak i odgovarao status kvo na kineskoj granici.

Tek 1989. godine su Mihail Gorbačov i Deng Sjaoping potpisali sporazum o demilitarizaciji granice i normalizaciji ilateralnih odnosa. Nekoliko godina kasnije je SSSR prestao da postoji, a Rusija je 1991. godine zvanično ustupila Kini Damansko ostrvo (Ženbao).

blic.rs

Islam PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone



Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

OSTAVI ODGOVOR

No more articles