14. Decembar 2015

Vidjeli smo na televiziji da druge zemlje u regiji imaju političke probleme, ali uvijek se činilo da ih popravljaju. Kada su počeli da protestvuju u našem gradu, nismo puno mislili o tome. Vlada je onda počela da slama proteste hapšenjem. Ljudi su nestajali. Izgradio sam vrlo nepolitički stav. Izbjegavao sam područja gdje su bili protesti. Čak se nisam ni družio sa osobama za koje sam znao da su politički nastrojeni. Ali jedne večeri grupa vojnika je došla u našu kuću i tražila naša identifikaciona dokumenta. Izgledali su vrlo fini. Bili su ljubazni, zato smo bili vrlo opušteni. Moj otac je sišao sa njima u podrum kako bi ga pretresli. Nismo ih vidjeli više u narednih 11 dana.

Dok su pretraživali podrum, počela je pucnjava na vani, i vojnici su postali jako nervozni. Pokušao sam da uspostavim prijateljski razgovor. Nisam bio zabrinut jer u kući nije bilo ničega što su mogli pronaći, Ali su postali jako hladni. Rekli su: “Ne možemo ti vjerovati”. Zgrabili su me i odveli do kombija. Rekao sam im: “Ja sam starac, nisam prijetnja”. Ali nisu slušali. Na našem putu do zatvora, zaustavljali su se na ulici i prikupljali još ljudi. Stavili su mi povez na oči i tukli me jako. Stavili su me u prostoriju sa sedamdeset drugih ljudi koja je bila manja od ove. Bilo je veoma hladno jer je bio decembar i bio sam bos jer sam izgubio papuče. Nije bilo ničega unutra osim rupe u zemlji koja je služila kao WC. Svi smo morali da se okrenemo prema zidu. Ko god je pogledao prema vratima je upucan. Ostali smo tu deset dana. Jedva da sam spavao ili jeo. Nije bilo prostora čak ni da sjednemo. Mislio sam da ću na kraju biti ubijen. Ali jedanaestog dana su prozvali moje ime i pustili me vani na hladnoću da se vratim kući.

Deset dana je prošlo, a ništa nismo čuli. Počeli smo gubiti nadu. Jedne noći neko je pokucao na vrata. Nismo imali struje u kući tako da je bilo jako mračno. Bio sam jako uplašen. Mislio sam da se vojnici vraćaju po mene. Kada sam otvorio vrata nisam ga prepoznao. Bio je jako prljav i bos. Mislio sam da je neko s ulice. Na kraju sam shvatio da je to on i počeo sam plakati i vrištati: “Moj babo je kući! Moj babo je kući!” Nije rekao ni riječ. Dugo vremena nije htio da priča.

Pokušali smo da ostanemo u svojoj kući nakon što je moj otac uhapšen. Želio sam da odemo, ali moj otac je bio previše uplašen jer je mislio da ćemo biti zaustavljeni na kontrolnom punktu i da će on biti ponovo odveden. Ali dva mjeseca kasnije mog sina je udario motocikli ispred naše kuće. Lice mu je bilo spaljeno i u modricama, a noga mu je slomljena. Nije bilo više vozila hitne pomoći u našem gradu tako da sam ga morao sam odvesti. Kada sam tamo došao bilo je prazno. Nije bilo doktora. Morao sam mu sam previti nogu uz pomoć anesteziologa, ali sam zabrljao. Znao sam tada da moramo otići. Kada dođemo u Ameriku, moraju mu ponovo slomiti nogu.

(Amman, Jordan) Izbjeglice iz Sirije

Izvor: islambosna.ba

Islam PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone



Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

OSTAVI ODGOVOR

No more articles