2. Januar 2017

Slikovni rezultat za sleep

 Nek vam primjer iz ove priče bude motivacija da budete bolja verzija sebe.

Želim sa vama da podijelim svoju priču.

Nijjet mi je da podstaknem sestre koje se još nisu pokrile, koje imaju želju ali ne i dovoljno hrabrosti.

Naime, ja sam bila neko ko se i nije toliko pridržavao vjere. Bogu hvala, nikada nisam činila velike grijehe osim što nisam klanjala. Kada kažem velike grijehe mislim na psovke, vulgarno ponašanje kakvo većina današnje omladine ima, nepristojno društvo, kafići, diskoteke. Bila sam normalna djevojka, ali klanjati nisam voljela. Samo ponekad bih klanjala, ali i to na silu. Uvijek sam imala neke “preče stvari” u životu, neke svoje prioritete koje su mi sad čak i na posljednjem mjestu. Bilo mi je besmisleno klanjati sa svojih 18 godina. Smatrala sam da klanjaju samo osobe kojima smrt, samo što nije pokucala na vrata. Smatrala sam nemogućim abdestiti se 5 puta na dan i 5 puta klanjati. Mislila sam da bih samoj sebi uskratila vrijeme, za tada neke bitnije stvari. Subhanallah.

Imam takve roditelje, hvala Allahu, da nas nikada nisu prisiljavali ni na šta. Uvijek su nam ukazivali na dobro ali nas nisu tjerali da radimo ono što ne želimo, tako isto i za namaz. Učili su nas o važnosti namaza ali nas nisu tjerali da klanjamo. Kažem hvala Allahu, jer smatram da bi nam to samo stvorilo neku obavezu prema roditeljima, a ne obavezu prema Allahu subhanehu ve teala i da nikada ne bi pustili suzu na namazu, zbog ljubavi prema Onome kome se klanjamo, nego bi to uradili brže-bolje, čisto da ispoštujemo roditelje.

Sve je to bilo tako dok jednu noć nisam legla, ne sjećam se da sam išta tad proučila pred spavanje, ali znam da sam imala običaj učiti. Zaspala sam brže nego inače, kao da sam žurila da sanjam to što jesam. I sanjam ja neki rat, neku pucnjavu i gledam kako metak ide ravno u mene, i pogodi me. Subhanallah, govorim, jel moguće, ništa me ne boli, samo vidim da se udaljavam od zemlje. Nešto me nosi. Kao da letim. Idem prema nebu, ali apsolutno izgubljena i govorim sebi, jel moguće? Umirem.

Dolazim do nekog reda i ostavljaju me tu da stojim i čekam na svoj red. Sve sam bliža… čujem nerazgovjetno ispitivanja… još jedno da završi i moj red…

Ispred mene ispituju djevojku koja je voljela Draganu Mirković. I govore joj, eto slušala si i znala si da je haram, hoće li ti sad ona pomoći!? A ja razmišljam, i ja sam slušala muziku, joj teško meni… Govore joj da ide u zasluženi Džehennem.

Moj je red… Stojim i pitaju me kakva mi je to narukvica na nozi? Subhanallah… kao da sad gledam, imala sam narukvicu na nozi koju sam nosila neko vrijeme, pošto je bila obična bižuterija, zbog vode je počela da crni. I gledam u tu svoju crnu narukvicu. Pitaju me, što će ti ovo!? A ja ne znam šta da kažem… Znam da sam privlačila pažnju s njom i da u našem gradu nije bio stalni prizor vidjeti nekog sa narukvicom na nozi, ko god bi vidio hvalio je kako lijepo izgleda. Nabrajaju mi se moji grijesi… a ja slušam… razmišljam, što mi je ovo trebalo!? Čime da se opravdam? Šta sam valjano i korisno uradila na dunjaluku? Mislila sam da umiru samo stariji a vidi mene? 18 godina. Određuje mi se vječno boravište… Džehennem! A ja plačem… molim za još jednu šansu… preklinjem, samo još jednu… Popravit ću se, sve ću promijeniti iz temelja, bit ću bolja…

U tim suzama, zvoni telefon koji me probudi. Jedva dolazim do daha. Sestra leži pored mene. Živa sam… Dobila sam šansu… Ustajem i jedva se javljam na telefon. Prijateljica me zove i zamolim je da odmah dođe kod mene. Po glasu je čula da nešto nije uredu i došla je brzo jer je živjela dosta blizu. Sestra i ja smo bile same kod kuće, roditelja nije bilo. Plakala sam na sav glas… Toliko jako da sam je probudila iako je ona tvrđeg sna. Sestra ustaje i onako izgubljena pita me šta je bilo? Prijateljica i ona me mole da se smirim i da im objasnim šta je bilo. Jedva dolazim sebi i ispričam im. Prijateljica koja je vjernica, pokrivena mi govori da se abdestim i klanjam. Od tada, namaz propustila nisam. Ubrzo sam se i pokrila, i šta da vam kažem osim da ja sada živim svoju drugu šansu…

Nemojte biti nemarne za namaz kao što sam ja bila. Naći ćete se na mom mjestu ali se možda nećete probuditi…

Možda nećete dobiti drugu šansu.

Možda vam vječno boravište bude to grozno mjesto. Zaslužite Džennet! Klanjajte, postite, skupite hrabrosti i pokrijte se jer hidžab zaista pomaže u pokornosti Allahu Svemogućem. Kada krenem da nešto uradim što nije lijepo kažem sebi, nemoj, ne priliči to tvojoj mahrami, tvom hidžabu. Sada mi je najbolji prijatelj Kur'an i moja mahrama. Učim polahko hifz i ako Bog da imam jaku želju završiti ga i ako Allah da, istrajat ću u tome. Ispunit ću svoje obećanje. Bit ću bolja u svemu, uz Allahovu pomoć, a budite i vi. Nadam se da ćete se makar malo zamisliti nad svojim životom, za mene bi to bio veliki uspjeh, a da ne pričam o nečemu većem.

Molim Allaha s.w.t da nam se smiluje, poveća naš iman i uvede u Džennet Firdews.

“O dunjaluče, spoznala sam tvoje želje. Idi varaj nekog drugog a ne mene.”

Za Akos.ba piše: Elma Dizdarević

Izvor: akos.ba

Islam PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone



Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

No more articles